Vinćenco Peruđa (Vincenzo Peruggia) bio je italijanski moler i staklar koji je 21. avgusta 1911. godine iz muzeja Luvr (Louvre) izneo najpoznatiju sliku u istoriji umetnosti. Krađa Leonardovog remek-dela izvedena je bez nasilja, alarma ili spektakla, ali je izazvala globalnu paniku i trajno promenila status jedne renesansne slike. Iako se delo zvanično zove Portret Lize Đerardini (Lisa Gherardini), svet ga poznaje kao Mona Lizu, gde „Mona“ potiče od italijanskog Madonna, što znači „gospođa“. Peruđa je u svojim pismima koristio naziv La Gioconda, verujući da vraća Italiji ono što joj je nepravedno oduzeto.
Ko je bio Vinćenco Peruđa – patriota ili običan lopov?
Vinćenco Peruđa bio je niskokvalifikovani radnik zaposlen kao spoljni saradnik muzeja Luvr, sa zadatkom postavljanja zaštitnih stakala na umetnička dela. Imao je direktan pristup galerijama, znao je raspored prostorija i dnevni ritam čuvara, a u sistemu koji tada nije koristio stalni nadzor kamera ili inventarne provere, njegova prisutnost nije izazivala sumnju. Sa svojih 160 centimetara visine, neupadljivog izgleda i lošeg francuskog jezika, uklapao se u anonimnu masu radnika Pariza s početka 20. veka.
Tokom 1910. godine, uprava Luvra angažovala je desetine radnika za postavljanje zaštitnog stakla na slike nakon manjih vandalizama. Peruđa je u tom periodu svakodnevno rukovao okvirima, zidnim nosačima i sistemima za kačenje, što mu je omogućilo da precizno proceni težinu slike i slabosti njenog osiguranja. Mona Liza je tada bila zaštićena samo drvenim okvirom i metalnim kukama, bez posebnog nadzora.
U Parizu je živeo u malom stanu, često gladan, sa simptomima trovanja olovom, profesionalne bolesti molera tog vremena. Bio je duboko ogorčen prema Francuzima, uveren da su opljačkali italijansku umetnost tokom Napoleonovih ratova. Nije znao da je Leonardo da Vinči (Leonardo da Vinci) sliku legalno prodao francuskom kralju Fransoa I (François I) oko 1518. godine.
Ta zabluda oblikovala je njegov motiv. Peruđa nije sebe video kao kriminalca, već kao patriotskog izvršioca istorijske pravde, što će kasnije snažno uticati na blagost njegove presude.
Da li znate?
Vinćenco Peruđa je tokom suđenja tvrdio da je Mona Liza trebalo da se nalazi u Firenci jer je Leonardo tamo započeo rad na slici. Italijanski sud je tu izjavu uzeo kao dokaz njegove naivnosti, ne lukavstva.
Anatomija pljačke: Kako je izveden najlakši zločin veka?
Krađa Mona Lize smatra se klasičnim primerom „unutrašnjeg posla“, kriminalnog dela koje koristi institucionalne slabosti umesto sile. Luvr je tada bio zatvoren za posetioce ponedeljkom, ali su radnici slobodno ulazili u zgradu. Nije postojala centralna evidencija o uklanjanju slika sa zidova, jer su se često prenosile radi fotografisanja ili restauracije.
Policijski zapisnik iz 1911. godine precizno rekonstruše Peruđino kretanje. U ranim jutarnjim satima, obukao je beli radnički mantil, identičan onima koje su nosili muzejski radnici, i ušao kroz službeni ulaz. Sačekao je da se galerija isprazni, zatim skinuo Mona Lizu sa zida u Salonu Karé.
Na stepeništu je pažljivo izvadio sliku iz okvira, ostavivši drvenu konstrukciju iza sebe. Panel od topolovine, dimenzija 77 × 53 centimetra, lako je sakrio ispod mantila. Prema kasnijem svedočenju, problem je nastao tek kod zaključanih vrata, ali je uspeo da skine kvaku i izađe kroz prolaz za osoblje.
Nestanak slike primećen je tek 24 sata kasnije, jer su kustosi verovali da je delo odneto u fotografski odsek muzeja. Ta greška omogućila je Peruđi da bez ikakvog progona napusti Luvr i vrati se kući sa najpoznatijim portretom sveta.
Da li znate?
Mona Liza je 1911. godine bila samo jedna od nekoliko stotina slika u Luvru i nije imala poseban status. Turističke razglednice sa njenim likom gotovo da nisu postojale pre krađe. Pre krađe Mona Liza nije bila ni najpoznatija slika u svojoj galeriji, već su posetioci više pažnje posvećivali delima poput Veronezeove “Svadbe u Kani”.
Panika u Luvru: Kada je svet prvi put primetio prazan zid?
Prazan zid u Salonu Karé izazvao je međunarodnu krizu bez presedana u svetu umetnosti. Pariska policija, pod komandom inspektora Luja Lepena (Louis Lépine), zatvorila je granice i naredila pregled vozova, luka i hotela. U muzeju su ostali samo tragovi noktiju i prazni okvir.
Tokom 1911. i 1912. godine, policija je ispitala više od 1.000 osoba. Među osumnjičenima su se našli slikar Pablo Pikaso (Pablo Picasso) i pesnik Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire), koji su ranije bili povezani sa krađama manjih skulptura iz Luvra. Iako su brzo oslobođeni, mediji su danima pratili njihov slučaj.
Novine širom Evrope i Amerike svakodnevno su objavljivale reprodukcije Mona Lize, često na naslovnim stranama. Po prvi put u istoriji, jedna slika je postala globalna medijska ličnost. Istoričar umetnosti Donald Preziosi je u analizi iz 2003. godine naveo da je upravo odsustvo slike stvorilo njen mit, jer je publika „počela da zamišlja delo koje ne vidi“.
Muzej je, paradoksalno, beležio rekordnu posećenost. Ljudi su dolazili da vide mesto gde je Mona Liza nekada stajala, pretvarajući prazninu u atrakciju.
Da li znate?
Tokom istrage, Luvr je prvi put uveo obavezne inventarne knjige za umetnine, što je kasnije postalo standard u muzejima širom sveta.
Dve godine u kuhinjskom stolu: Kako je slika preživela skrivanje?
Mona Liza je provela 28 meseci u malom pariskom stanu Vinćenca Peruđe. Slika je bila sakrivena u drvenom sanduku sa duplim dnom, smeštenom ispod kuhinjskog stola. Prostorija je bila vlažna, slabo grejana i bez kontrolisanih uslova kakve muzeji zahtevaju.
Tokom suđenja u Firenci 1914. godine, Peruđa je detaljno opisao kako je povremeno vadio sliku, proveravao njeno stanje i vraćao je u sanduk. Tvrdio je da je „razgovarao“ sa portretom, ali da ga nikada nije pokušao prodati, iako je živeo u siromaštvu.
Ključni faktor očuvanja bila je činjenica da je Mona Liza naslikana na topolovoj dasci, a ne na platnu. Drvo je otpornije na kratkotrajne promene vlage, a slojevi Leonardove boje pokazali su izuzetnu stabilnost. Restauratori Luvra su nakon povratka zabeležili samo minimalna oštećenja ivica.
Studija Centra za istraživanje i restauraciju muzeja Francuske (C2RMF) iz 2015. godine navodi da bi slični uslovi danas izazvali ozbiljna oštećenja, ali da su renesansne tehnike pripreme panela bile izuzetno izdržljive.
Da li znate?
Mona Liza je tokom skrivanja bila bliže peći nego ikada u svojoj istoriji, ali nije pretrpela termička oštećenja zahvaljujući debelom drvenom panelu.
Pad heroja u Firenci: Kako je uhvaćen Vinćenco Peruđa?
U decembru 1913. godine, Vinćenco Peruđa je odlučio da sliku „vrati Italiji“. Pod pseudonimom „Leonardo“, kontaktirao je firentinskog trgovca umetninama Alfreda Gerija (Alfredo Geri), nudeći povratak slike bez zahteva za novac.
Geri je odmah obavestio direktora galerije Ufici (Uffizi), Đovanija Pogija (Giovanni Poggi). Tokom susreta u hotelskoj sobi, Poggi je proverio pečate na poleđini slike i potvrdio da potiču iz Luvra. Policija je pozvana istog dana, a Peruđa je uhapšen bez otpora.
Hotel u Firenci u kojem je Peruđa odseo sa slikom i gde je uhvaćen,kasnije je promenio ime u Hotel La Gioconda i danas je popularna turistička destinacija (promena imena nije istorijski detalj iz tog vremena već naknadna komercijalna odluka).
Suđenje je održano u Firenci 1914. godine. Javnost ga je dočekala kao patriotu, a sud je uzeo u obzir njegovu zabludu o poreklu slike. Osuđen je na sedam meseci zatvora, kaznu koja je kasnije dodatno umanjena.
Mona Liza je pre povratka u Francusku izložena u Firenci, Rimu i Milanu, gde su je videli milioni ljudi. Italijanske novine su Peruđu nazivale „čovekom koji je nadmudrio Pariz“, a njegove fotografije su se prodavale kao razglednice.
Da li znate?
Peruđa je nakon izlaska iz zatvora služio u italijanskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata, a kasnije se vratio u Francusku i otvorio prodavnicu boja pod svojim pravim imenom.
Rađanje globalne ikone: Zašto je povratak u Luvr promenio sve?
Povratak Mona Lize u Luvr 1914. godine označio je početak njene transformacije u globalni simbol umetnosti. U prvim danima, više od 100.000 ljudi došlo je da vidi sliku, daleko više nego ikada ranije.
Istoričarka umetnosti Džulijan Tomas je u studiji iz 2012. godine navela da je krađa „stvorila moderni koncept umetničke slave“, jer je slika postala poznata ne zbog tehnike, već zbog priče. Luvr je reagovao uvođenjem neprobojnog stakla, stalne straže i posebne galerije.
Peruđin čin nenamerno je stvorio kult obožavanja koji traje više od jednog veka. Mona Liza danas prima više pažnje nego bilo koje drugo umetničko delo, a njen status više nikada nije bio isti.
Da li znate?
Vinćenco Peruđa je policiju, koja mu je jednom prilikom došla u stan tokom istrage, poslužio vinom na stolu ispod kojeg se u tom trenutku nalazila sakrivena Mona Liza.
Čovek koji je promenio umetnost greškom
Vinćenco Peruđa nije bio genije, već običan radnik sa pogrešnom idejom pravde. Njegova krađa nije promenila istoriju zbog kriminalne veštine, već zato što je svetu pokazala moć priče. Mona Liza je zahvaljujući njemu postala više od slike — postala je simbol. A Peruđa je ostao dokaz da ponekad upravo nevidljivi ljudi ostave najdublji trag u kulturi čovečanstva.
Izvor: Ova slika je preuzeta sa Wikimedia Commons.
Licenca: Slika je u javnom vlasništvu jer su autorska prava istekla, a identitet autora nikada nije otkriven. Ovo se odnosi na Evropsku uniju i zemlje sa rokom trajanja autorskih prava od 70 godina nakon što je delo postalo javno dostupno, pod uslovom da autor nikada nije potvrdio svoje autorstvo.
Izmene: Slika je prilagođena promenom veličine i dodavanjem pozadine.
