Luvr je postao javni muzej 1793. godine, tokom Francuske revolucije. U nekadašnjoj kraljevskoj palati posetiocima su predstavljena umetnička dela iz zbirki francuskih vladara. Ono što se generacijama sakupljalo za potrebe dvora postalo je osnova muzeja namenjenog javnosti.
Iza tog otvaranja stajala je velika promena u shvatanju kome umetničko nasleđe pripada i ko treba da ima pristup njemu. Ali zgrada u kojoj se promena dogodila već je imala dugu istoriju.
Pre slika i skulptura, Luvr je imao odbrambene kule, duboke jarkove i zadatak da štiti Pariz.
Tvrđava na ivici grada
Istorija Luvra počinje oko 1190. godine, za vreme francuskog kralja Filipa II Avgusta. U okviru utvrđivanja Pariza, na zapadnoj strani grada podignuta je tvrđava koja je trebalo da ojača njegovu odbranu.
Bila je to četvorougaona građevina okružena jarkovima i kulama. U njenoj unutrašnjosti nalazila se velika središnja kula, u kojoj su čuvani kraljevsko blago i arhiva.
Kako je Pariz rastao, menjao se i položaj tvrđave. U 14. veku novi gradski bedemi obuhvatili su šire područje, pa se Luvr našao unutar zaštićenog grada. Njegova prvobitna odbrambena uloga postala je manje važna.
Kralj Šarl V pretvorio ga je u udobniju rezidenciju: uređeni su stambeni prostori, biblioteka i vrtovi. Tvrđava je postepeno dobijala osobine doma u kojem kralj može da boravi sa svojim dvorom.
Kako je nastala kraljevska palata?
Veliki preokret usledio je u 16. veku, pod kraljem Fransoom I. Oduševljen italijanskom renesansom, želeo je da njegove rezidencije pokažu raskoš i umetničke ambicije francuskog dvora.
Godine 1528. naredio je rušenje stare središnje kule Luvra, a kasnije je arhitekti Pjeru Leskou (Pierre Lescot) poverio izgradnju nove palate. Kralj je umro pre završetka radova, koje je nastavio njegov sin Anri II. Današnji Luvr zato čuva delove građevine nastajale pod različitim vladarima, prema njihovim potrebama i zamislima.
Krajem istog veka Anri IV pokrenuo je još jedan veliki poduhvat: povezivanje Luvra sa obližnjom palatom Tiljerije. Uz Senu je podignuta Velika galerija, prvobitno duga približno 460 metara.
Dugački prostor koji je povezivao dve kraljevske rezidencije kasnije će postati jedno od glavnih mesta za izlaganje slika. Njegova arhitektura prethodila je muzeju, ali se pokazala pogodnom za njegovu buduću namenu.
Odakle su došle kraljevske umetnine?
Istovremeno sa preuređivanjem palata nastajala je i zbirka iz koje će izrasti muzej.
Fransoa I kupovao je dela italijanskih majstora i pozivao umetnike na svoj dvor. Među njima je bio Leonardo da Vinči. Važno središte kraljevog sakupljanja slika u to vreme bio je dvorac Fontenblo, pa početke buduće muzejske zbirke treba tražiti i izvan samog Luvra.
Zbirke su se prenosile sa jednog vladara na drugog i dopunjavale velikim kupovinama. Luj XIV, na primer, pribavio je značajan deo kolekcije bankara Everharda Jabaha. Ukus pojedinih vladara tako je vremenom oblikovao umetničko nasleđe čitave države.
Kada je Luj XIV 1682. godine preselio dvor u Versaj, u Luvru se otvorilo više prostora za umetničke ustanove. Kraljevska akademija slikarstva i skulpture koristila je njegove prostorije za rad i izložbe. Publika je dolazila da vidi dela savremenih umetnika mnogo pre osnivanja muzeja kakav poznajemo danas.
Da li znate?
U Luvru su pojedini umetnici imali i stanove i ateljee. Među slikarima koji su tamo živeli bili su Šarl Lebren, Žan Onore Fragonar i Žak Luj David. Neka dela danas su izložena svega nekoliko metara od mesta na kojem su nastala.
Revolucija otvara zbirku javnosti
Zamisao o stalnom izlaganju kraljevskih slika u Velikoj galeriji razvijala se još za vreme Luja XVI. Postojali su prostor, zbirka i planovi za njeno predstavljanje. Francuska revolucija promenila je politički okvir u kojem će se to ostvariti.
Godine 1791. skupštinskom odlukom Luvr je namenjen umetnostima. Dve godine kasnije, 10. avgusta 1793, otvoren je kao javni muzej. Velika galerija bila je među prvim prostorima u kojima su posetioci mogli da razgledaju izložena dela.
Kraljevske zbirke postale su osnova nacionalne zbirke. Pridružena su im i dela oduzeta crkvenim ustanovama i aristokratama koji su napustili revolucionarnu Francusku.
Za novu vlast muzej je imao i obrazovnu i političku svrhu: umetnost je trebalo sačuvati, proučavati i učiniti dostupnom kao zajedničko nasleđe. Taj ideal pratile su zaplene koje su menjale vlasništvo nad velikim brojem umetnina.
Otvaranje muzeja ipak nije značilo da je čitava palata odjednom postala izložbeni prostor. Luvr će još dugo deliti svoje prostorije sa drugim državnim službama.
Napoleonovo širenje muzeja i povratak zaplenjenih dela
Tokom revolucionarnih ratova, a zatim i uspona Napoleona Bonaparte, u Pariz su stizale umetnine oduzete širom Evrope. Muzej je dobio naziv Napoleonov muzej, a njegove zbirke naglo su rasle.
Za posetioce je to značilo mogućnost da na jednom mestu vide dela koja su ranije bila raspoređena po crkvama, palatama i zbirkama različitih zemalja. Za njihove prethodne vlasnike značilo je gubitak.
Posle Napoleonovog pada 1815. godine, predstavnici savezničkih država zahtevali su povraćaj zaplenjenih umetnina. Mnoga dela napustila su Francusku, dok su druga ostala. Istorija njihovog dolaska zato je važan deo istorije same zbirke.
Jedan poznat primer je Veronezeova „Svadba u Kani“, koju su francuske trupe odnele iz Venecije 1797. godine. Posle Napoleonovog pada slika je zadržana u Parizu, uz obrazloženje da bi povratni transport mogao da ošteti ogromno platno. Veneciji je zauzvrat poslata druga slika.
Leonardova „Mona Liza“ imala je drugačiji put: u francuskoj kraljevskoj zbirci nalazila se još od vremena Fransoe I, vekovima pre Napoleonovih pohoda.
Muzej raste i posle carstva
Tokom 19. veka Luvr je sve više prostora posvećivao starim civilizacijama. Kupovine, pokloni i arheološka istraživanja proširivali su zbirke daleko izvan evropskog slikarstva.
Važnu ulogu u razvoju egipatske zbirke imao je Žan Fransoa Šampolion, poznat po dešifrovanju hijeroglifa. Godine 1826. imenovan je za kustosa novog odeljenja, a pomagao je i pri nabavci velikih privatnih kolekcija egipatskih predmeta.
Njegov pristup menjao je i način izlaganja: predmeti su predstavljani tako da posetiocima približe istoriju i život civilizacije kojoj su pripadali.
Palata je istovremeno nastavila da se dograđuje. Za vreme Napoleona III, sredinom 19. veka, nastali su novi raskošni prostori namenjeni državnim poslovima i prijemima.
Odaje danas poznate kao apartmani Napoleona III služile su državnom ministru. Kasnije ih je koristilo Ministarstvo finansija, koje je u tom delu Luvra ostalo sve do 1989. godine. Posetiocima su otvorene 1993, punih dvesta godina posle osnivanja muzeja.
Kada je zbirku trebalo izneti iz muzeja
Čuvanje umetnina ponekad je zahtevalo da one napuste Luvr.
Godine 1911, Vinćenco Peruđa ukrao je Mona Lizu. Slika je pronađena u Italiji 1913, posle više od dve godine odsustva. Krađa je postala deo njene istorije i dodatno proširila njenu slavu.
Pred Drugi svetski rat opasnost je zahvatila veliki deo zbirke. Organizovana je evakuacija dragocenih dela u zamkove i druga skloništa izvan velikih gradova, dalje od mogućih bombardovanja. Plan je pripremao Žak Žožar (Jacques Jaujard), jedan od ključnih ljudi u zaštiti francuskih muzejskih zbirki.
Mona Liza napustila je Luvr u avgustu 1939. godine. Iznošenje velikih slika i teških skulptura zahtevalo je posebnu opremu, pažljivo pakovanje i odgovarajuća vozila. U muzejskim prostorijama ostajali su prazni ramovi, dok su slike slane u skloništa širom Francuske.
Da li znate?
Za prevoz Žerikoove slike „Splav Meduze“ korišćen je kamion pozorišta Komedi fransez, namenjen transportu velikih scenografija. Tokom prolaska kroz Versaj teret je zakačio tramvajski vod i izazvao kratak spoj, zbog kojeg je deo grada ostao bez električne energije. Događaj pokazuje koliko je premeštanje velikih umetničkih dela moglo biti zahtevno čak i pre dolaska do skloništa.
Zašto je Luvru bila potrebna staklena piramida?
Do druge polovine 20. veka Luvr je imao problem koji srednjovekovni graditelji nisu mogli da predvide: sve većem broju posetilaca trebalo je omogućiti jednostavniji ulazak i snalaženje kroz ogroman kompleks.
Projekat „Veliki Luvr“, pokrenut za vreme predsednika Fransoe Miterana, obuhvatio je proširenje i modernizaciju muzeja. Arhitekta Jeo Ming Pej (Ieoh Ming Pei) predložio je centralni podzemni hol iz kojeg bi se pristupalo trima glavnim krilima.
Njegov ulaz dobio je oblik staklene piramide, svečano otvorene 29. marta 1989. godine. Predlog je izazvao burne rasprave: moderna konstrukcija postavljena je usred istorijskog dvorišta. Ipak, piramida je vremenom postala jedan od najprepoznatljivijih delova Luvra.
Preuređenje je odgovorilo na praktične potrebe javnog muzeja: pristup zbirkama, kretanje između krila i prostor za prijem posetilaca.
U tom velikom kompleksu danas se mogu videti i ostaci srednjovekovnog odbrambenog jarka i raskoš nekadašnjih državnih odaja. Prostori građeni za odbranu, kraljevski boravak i državne poslove postali su deo iste muzejske celine, otvorene ljudima koji dolaze da proučavaju i razgledaju njene zbirke.
Poslednja sadržinska revizija: 20. oktobar 2026.
Izvori i dalje čitanje
- Luvr — The Musée du Louvre at a glance: pregled istorije palate i osnivanja muzeja.
- Luvr — Le Louvre médiéval i At the Heart of the Renaissance Palace: tvrđava, kraljevska rezidencija i renesansna pregradnja.
- Luvr — L’histoire des collections, The Grande Galerie i The Salon Carré: kraljevsko sakupljanje umetnina, izložbe i otvaranje muzeja.
- Luvr — Les Peintures italiennes du musée Napoléon i The Salle des États: ratne zaplene, restitucije i različito poreklo dela.
- Luvr — Istorija egipatske zbirke i The Napoleon III Apartments: razvoj zbirki i postepeno pretvaranje palate u muzej.
- Luvr — Mona Liza: kataloški zapis i Les Mémoires de guerre du Louvre: krađa slike i evakuacija umetnina pred rat.
- Luvr — The Palace and its Collections i A Pyramid for a Symbol: umetnički ateljei u palati i modernizacija muzeja.
foto: pixabay
